„Када знамо да су злочин починили Срби, ми кажемо били су то Срби. Када не знамо ко је починио злочин, кажемо били су то Срби. Када знамо да га дефинитивно нису починили Срби, ми кажемо не знамо чије је то дело”.

Ово је изјава високог представника НАТО-а за лист „Питсбург њу газет”, у пролеће 1999. године. Ово све објашњава, и Готовину и Маркача, и одлуке Хашког трибунала, и међународно право које се данас састоји од знакова питања. Амерички главни тужилац у Нирнбершким процесима за ратне злочине Роберт Џексон био је препоштен за данашње услове, када је 20. новембра 1945. године изјавио: „Не смемо никада да заборавимо да ће истом мером којом ми меримо оптужене, историја сутра мерити нас”.

Дакле, Стипе Месић је био у праву када је, у предвечерје распада Југославије, упозорио Србе из Хрватске да ће их Београд инструментализовати и онда „пустити низ воду”. Случај Анте Готовине још је један шамар Србији послат из Хага. Или се варам, није то добила Србија, већ само Срби из Хрватске. Или су овом најновијом пресудом, заправо, сви Срби дефинитивно означени као „лоши момци”?

Испада управо тако, Хаг је правно озаконио западну пропагандну и медијску слику о недавним ратовима на Балкану. Сви други су били жртве, само су Срби били агресори. Шта смо ми као држава Србија на том плану учинили после 5. октобра 2000. године? Осим самобичевања, практично ништа. Изручили смо у Хаг све што је и мало мирисало на злочин, па чак и неке ситне продаваче паприка, купуса и лука, два брата са једне пијаце који рат никада нису ни видели. После кажу, била грешка, заменили смо их са неким другим. Наши су се политичари напросто утркивали са што масовнијим испорукама Србаља у Хаг, све не би ли се додворили великом брату. Ако, ако, треба Сулејману послати харач. Харач рајо, харач.

Наши су тужиоци отварали флаше вискија са хашком трибуналском екипом, лепе су се платице делиле и још ће боље бити пензијице на том основу. Наши су политичари у јавним наступима изручене и оптужене Србе називали ратним злочинцима, иако још нису били правоснажно осуђени. Наш безалтернативни пут у демократску Европу ишао је преко Хага. И још иде, нека се за Хаг спреме јатаци генерала Младића, Пера, Мика, Јова, Жика. Ако, тако и треба безалтернативној Србији. Осим тога, у Хагу су још и генерали Перишић, Павковић и Лазаревић. Ко о њима брине у Србији? Држава? За шта је крив генерал Перишић у контексту ослобађајуће пресуде хрватским генералима?

Треба сада бити објективан и честитати држави Хрватској како се борила за све своје оптужене генерале и политичаре. Свим средствима, од медија до државне помоћи у новцу, плаћеним адвокатима, достављеним документима одбрани оптужених до лобирања и директних политичких интервенција у корист својих хашких притвореника. Колико је само ТВ емисија било на ХРТ-у у корист оптужених хрватских генерала, како се држава Хрватска поставила према свом „кадру” у Хагу. Билборди подршке, свете мисе по црквама, демонстрације у знак подршке, блокаде путева у знак подршке, јасно и одлучно изречени ставови челних људи Хрватске.

Не улазим у причу ко је крив, а ко није, за мене је званично и формално свако невин док правоснажно није осуђен да је крив. Хрватска је успела да са себе скине оптужбе за „удружени злочиначки подухват” у егзодусу Срба из Крајине 1995. године. Хрватски генерали су ослобођени, Хрватска сада пуним једрима може у ЕУ. Срби из САД сада немају ни теоретске шансе да добију спор против америчке компаније МПРИ, која је војно обучавала хрватску војску у припремама за операцију „Олуја”. Јер, Хаг каже да су Срби 1995. сами себе протерали. Петицију у знак подршке генералу Готовини још је 2003. године потписало 500 угледних јавних личности Хрватске.

Шта при томе мислим о Хашком трибуналу? У правном смислу све најгоре, јер то је, пре свега, политички суд, који покушава да буде и суд историје. Међународно је право у рушевинама, оно више и не постоји. Трибунал, који сам ствара, пише и законе и поступак, па их онда још током суђења мења и прилагођава. Трибунал, који већ пуних десет година држи Војислава Шешеља у притвору. Хашки трибунал је правно гледајући гори од инквизиције. То је правни бастард, то је правно чудовиште, очит доказ да су војна моћ и право данас изједначени. Прецизније, да је војна моћ изнад сваког права. Сила утврђује право. Постоји један хегемон који се намеће као тутор општих интереса у чијем је контексту Хашки трибунал само нормативни цинизам.

„Срби нису једини кривци за све и време је да се одбаци унилатерална визија рата у Југославији”, поручио је са страница француског листа „Либерасион” аустријски књижевник Петер Хандке 2006. године. Нешто раније челни људи Народног позоришта у Београду скинули су са репертоара једну Хандкеову драму, јер је писац изјавио „да је почетак Хашког трибунала лажан, да је разлог његовог формирања лажан, да му је порекло лажно и да ће све остати лаж”. У Београду, они исти људи који су читали Дантеа и били васпитани на грађанским врлинама укинуше једног писца 2006. године. Да су то знали Срби из Крајине можда би 1991. године рађе гледали казалиште него касније позориште...