Memoari svakodnevice

 

U ovoj eri bunila i srama,

kad se dusa u masi, oseca sama,

kad se rec na rec mracnu kalemi,

previse tuge i tame je u meni...

i dok svest u beskraju kljucha,

dok se mracna misao kroz prljavo okno sliva,

podsvest gura, bije, sadisticki muchi,

pa rane vida i nezno umiva..

krhotine duse…

U smiraj jednog dana,

Sa prolecnih pupoljaka jabukovih grana,

Poletela je da se vine

Jedna misao u visine

 neznane..

I broji noci,

I broji dane

Dok se mrachi I dok ne svane..

Sa svakom zorom ovojnice svlaci..

Sa nocnom tamom

Svecano ruho navlaci…

Na setu prikrivenu svoju..

I na svom molu,

U svome camcu,

U svom svoom bolu,

Sedi na pramcu

Isecekujuc’ svetle zore

I smisaone metafore..

 

Volela je vedre dane,

Zore rane,

Orosane…

Volela je poj slavuja,

Vetric koji sumom huja…

Volela je pesme zvuke..

Dok ne zacu bolne jauke..

Vapaje kroz mirne noci,

Dok ne sazna da ce doci,

Tamno vreme..

I noseci svoje breme,

Koga sama ne bi svesna

Do tog trena,

Do te tame..

Ugrize se tad za rame

Da napravi trajni trag..

Da je vrati,

Da je seti,

Kolko j’ zivot bese drag…

 

U oziljcima duse,

Mnoge se duse guse…

Zapletene, ulovljene,

Nenadjene I smetene…

Sitna zrtva zelju poji..

Jaukom je svojim boji…

I kroz smele noci cezne,

Dok  u tamu ne ogrezne…